“Kad radiš iz ljubavi, život ti sam postavi sto pun prilika“ – priča Hatidže Ljajić, slastičarke iza brenda Torte Tortice Sani

Intervju: Hatidža Ljajić, osnivačica prepoznatljivog brenda Torte Tortice Sani

Njena priča ne počinje iz ambicije, ni iz svijeta poslovnih planova, već iz topline doma i ljubavi prema najbližima. Hatidža Ljajić, osnivačica prepoznatljivog brenda Torte Tortice Sani, svoje prve kolače nije pravila zbog profita, već da obraduje one koje voli. Danas, ta ista ljubav pretočena je u uspješnu priču koja nadahnjuje mnoge kako svojim ukusima, tako i emocijama koje se, kako kaže, osjećaju u svakom zalogaju.

U razgovoru za časopis HUBiH, Hatidža nam otkriva kako je od kuhinje svog doma stigla do vlastite radionice, koje vrijednosti nosi kroz posao, kako izgleda život žene u preduzetništvu i zašto i dalje vjeruje da se najljepši putevi grade korak po korak sa mjerom, posvećenošću i puno srca.

Hatidža, možete li nam ispričati kako je započela Vaša priča sa slastičarstvom? Je li to bila ljubav od malih nogu ili splet okolnosti?
Moja slatka priča nije počela iz ambicije, već iz ljubavi. U kuhinji sam spremala poslastice samo da obradujem svoje najbliže. Nisam tada ni slutila da će me put voditi mnogo dalje od šporeta i kuhinjskog stola…Nisam pravila planove, pravila sam kolače. Nisam sanjala uspeh, već samo da dam sve od sebe. A izgleda da kad radiš iz ljubavi, život ti sam postavi sto pun prilika. Vremenom sam, uz ogromnu podršku svoje porodice i porodice mog supruga, počela da razmišljam ozbiljnije. Tiho, postepeno, rodila se ideja da ono što radim preraste u nešto veće.

Kada ste odlučili da hobi pretvorite u ozbiljan posao i kako je izgledao taj prvi korak ka osnivanju brenda “Torte Tortice Sani”?
Odluka da hobi preraste u ozbiljan posao desila se onog trenutka kada sam shvatila da ne mogu više sve sama. Obim porudžbina je rastao, a ja sam i dalje radila iz kuhinje svog doma, bez plana da od toga napravim brend. Međutim, kada je posao počeo da mi oduzima i dane i noći, shvatila sam da to više nije samo ljubav već i odgovornost. U tom ključnom trenutku uz mene je stala moja majka, koja je tada postala i do danas ostala moj oslonac i najvažniji član tima. Kako se posao širio, rasla je i moja potreba da svemu dam jasniji identitet. Kao neko ko duboko veruje da ukus i estetika idu ruku pod ruku, počela sam da gradim svoj vizuelni pravac. Tako je nastao naziv “Torte Tortice Sani” i naš prepoznatljivi logo koji prati naš brend. Prvi korak ka osnivanju brenda bio je onaj u kojem sam prestala da se bojim reči „firma“ i počela da razmišljam kao preduzetnica a ne samo kao neko ko voli da pravi torte. Taj trenutak nije bio glasan ni jasan, ali je bio presudan.

Kojim se vrijednostima vodite u poslu i na koji način te vrijednosti oblikuju Vaš rad i pristup klijentima?
Vjerujem da klijenti vide ono što mi prvo prepoznamo u sebi i svom brendu. Zato u poslu njegujem vrijednosti poput reda, kvaliteta, estetike i jasne komunikacije. Volim kulturu, otmenost i luksuz koji ima mjeru i trudim se da se to osjeti u svakom detalju koji izađe iz naše radionice. Kvalitet je ono po čemu želim da budemo prepoznatljivi. U timu gradimo atmosferu uzajamnog poštovanja i odgovornosti, a klijentima pristupamo s pažnjom i posvećenošću. Verujem da radimo najbolje kada svako zna svoju ulogu i kada postoji međusobna podrška, a ne takmičenje.Za mene, vrijednosti su način života, ono što neguješ, to ćeš i težiti da pružiš.

U jednom gostovanju ste izjavili da se emocije osjećaju u svakom zalogaju, možete li nam reći kako emocije utiču na Vaš kreativni proces?
Emocije zaista imaju ogroman uticaj na moj kreativni proces.Bilo da su nežne i radosne, ili one tiše, dublje i možda teže, svaka od njih pronađe svoj put do onoga što stvaram. Ponekad baš iz tih “manje lepih” emocija nastanu najautentičnije kreacije, jer iz njih dolazi posebna dubina i snaga izraza.

Ono što me ispunjava u ovom poslu jeste što ne postoje ograničenja, torta može biti platno, mirisna poruka, tiha uteha, slavlje, uspomena. Sa sigurnošću mogu reći da u svakom ukrasu, svakoj formi, postoji deo mog osećanja u tom trenutku, ali i deo tima koji stoji uz mene, vrednosti koje živimo i atmosferu koju gradimo. Zato često kažem da se emocije osećaju u svakom zalogaju. Jer kod nas, to nikada nije samo torta. To je komadić duše umešen sa svrhom.

Da li ima neka torta koja za Vas ima posebnu emocionalnu vrijednost?
Da, postoje torte koje za mene nose posebnu emocionalnu vrednost.To su one koje traže da budem potpuno prisutna, ne samo kao poslastičarka, već kao umetnik, kao neko ko treba da razume priču, osećaj i poruku koju torta treba da prenese.Uglavnom su to svadbene torte ili torte sa posebnom tematikom koje traže da izađem iz svoje zone komfora. Upravo takvi izazovi mi najviše znače, jer me podsete koliko volim ono što radim. Nedavno sam radila tortu sa motivima useljenja u dom i rođenja deteta, sve u jednoj priči. To su trenuci kada torta ne priča samo kroz dekoraciju već kroz simboliku, emociju i celu jednu poruku koju klijent želi da zauvek zapamti.

Kako pronalazite ravnotežu između tehničke preciznosti i umjetničke slobode u kreiranju svojih poslastica?
Ovaj posao je spoj zanata i umetnosti i upravo u tome leži njegova lepota. Tehnička preciznost je temelj,ona se ne preskače. Receptura, struktura, proporcije, sve mora biti tačno kako bi poslastica uspela, kako bi bila postojana i savršena za serviranje. Ali umetnička sloboda… ona je duša svega što radim. Čak i kada sve tehničke zahteve ispoštujem, uvek ostavim prostor za kreativnost, za lični pečat, za onaj završni sloj koji će torti dati identitet. To može biti način slaganja cvetova, izbor boja, ručno modelirani detalji, nešto što klijent nije ni tražio, ali što ga na kraju oduševi. Moj tim i ja uvek pratimo pravila zanata, ali klijenti od nas očekuju i ono „nešto više“ a to je umetnost u završnici. I to je ono što nas čini prepoznatljivima.

Sve ste prisutniji i kao edukator, šta Vas je motivisalo da pokrenete radionice i MasterClassove?
Kroz godine rada i iskustva, sve više sam dobijala pitanja, poruke i molbe da podelim ono što znam. Shvatila sam da imam ne samo znanje, već i spreman, jasan i ljudski pristup komunikaciji, koji drugima može olakšati put. Možda je najvažnije to što zaista verujem u osnaživanje, ne samo znanjem, već i pristupom, podrškom i realnim primerima iz prakse. U želji da pomognem onima koje tek ulaze u svet poslastičarstva, pokrenula sam radionice i MasterClassove, jer sam znala da mogu dati više od recepta, mogu dati sigurnost, razumevanje procesa i onu toplu reč koju sam i sama želela da čujem na početku. Danas, svaki susret sa polaznicama je obostrano bogatstvo.Jer kada znanje delimo iz iskrene namere,ono se umnožava.

Kakve su reakcije učesnika i koliko Vam znači ta direktna interakcija s mladim slastičarima?
Reakcije učesnica su uvek srdačne i ispunjene željom za znanjem. Posebno im prija što čuju priču jedne žene, nekoga ko je, baš kao i one, krenuo bez povlastica, sa istih startnih pozicija, i svojim radom, upornošću i ljubavlju prema poslu stigao do uspeha. Često mi kažu da im znači što ispred sebe nemaju nekog ko priča sa distance, već ženu koja je krenula iz kuhinje svog doma i koja je korak po korak gradila ono što danas živi. I upravo zato naše edukacije vrlo brzo prerastu u mnogo više od „samo“ priče o tortama, pričamo o hrabrosti, o neuspesima koji nas oblikuju, o preduzetničkim borbama, o veri u sebe kad je najtiše, i o tome koliko je važno ostati čovek u poslu. Ta direktna interakcija me motiviše da podržim želju da neko sledeći napravi još korak dalje.

Koje su najčešće greške koje primijetite kod početnika i šta im savjetujete da odmah “resetuju” u svom pristupu?
Najčešća greška koju primetim kod početnica nije ni u receptu, ni u tehnici već u stavu prema sebi. Mnogima nedostaje hrabrost da veruju da su dovoljno dobre. Kao da duboko u sebi nose to uverenje da sve mora da bude savršeno kako bi vredelo, kako bi one vredjele. A istina je daleko od toga. Stalno ih podsećam da život, posao, torta ništa od toga nije pod konac.

Naročito kada radiš više stvari odjednom: podižeš porodicu, gradiš posao, učiš i grešiš. Ne možeš i ne moraš biti savršena. Vredna si i kad ti krema ne ispadne idealno, i kad ti dekoracija nije kao sa Pinteresta. Vredna si jer si pokušala, jer si dala sebe, jer si učila. Moj prvi savet je uvek: resetuj ta očekivanja prema sebi. Prvo se pohvali, pa tek onda analiziraj. Budi blaga prema sebi. Jer jedino tako ćeš imati snage da ideš dalje, da rasteš i da jednog dana budeš baš ona žena kakvu si sanjala da postaneš.

Koliko je bilo izazovno razvijati posao u vremenu kada društvene mreže počinju da oblikuju tržište – jeste li imali plan ili ste sve gradili intuitivno?
Razvijati posao u vreme kada društvene mreže počinju da oblikuju tržište bilo je sve samo ne jednostavno. Kada sam ja počinjala, Instagram i ostale platforme nisu imale težinu kakvu imaju danas. Zato nisam imala plan u klasičnom smislu, više bih rekla da je sve raslo intuitivno, iz autentične želje da podelim ono što radim i ono što jesam. Kasnije, kada su društvene mreže počele da dominiraju, prilagođavanje je postalo izazov sam po sebi. Trendovi dolaze i odlaze neverovatnom brzinom, algoritmi se menjaju preko noći, i vrlo brzo shvatiš da si u trci ali ne bilo kakvoj. Ovo je trka u kojoj moraš da naučiš da budeš dobar sprinter, ali i da znaš kada treba da zastaneš, oslušneš i ostaneš veran sebi.Stati licem ispred svog brenda je možda jedna od najtežih stvari koje sam naučila. Jer to znači da stojiš iza svake torte, svake objave, svake reči autentično, dosledno, bez filtera. I baš to je ono što pravi razliku. Danas, kada svi žele savršenu sliku, ja biram istinu, proces, rast. Jer verujem da samo oni koji se usuđuju da rastu zajedno sa vremenom, bez straha, imaju priliku da ostave trag.

Koji je trenutak u Vašoj karijeri bio prekretnica nakon koje ste znali da ste “uspjeli”?
Prekretnica u mojoj karijeri bila je onaj trenutak kada sam osetila da želim i mogu — da proširim tržište. Imala sam jasnu viziju, ljudi su znali za mene, postala sam prepoznatljiva, autentična i tražena. I umesto da ostanem u zoni sigurnog i poznatog, pitala sam se: „A zašto ne bih svoje proizvode ponudila i na više lokacija?“Taj unutrašnji poziv da napravim još jedan korak napred bio je test hrabrosti, ali i potvrda da sam spremna za više. Shvatila sam koliko je važno prepoznati kada ti prilika kuca na vrata ne samo to, nego i otvoriti joj širom. Jer uspeh nije samo u onome što si već postigla, već u spremnosti da se i dalje menjaš, učiš i rasteš jer uspeh nije tačka, već pravac.

Šta biste izdvojili kao najveći izazov – i kako ste ga savladali?
Najveći izazov za mene definitivno su bile preduzetničke vode. Jer jedno je praviti torte, komunicirati sa mušterijama, isporučivati proizvode a nešto sasvim drugo je ući u svet pravnih okvira, zakona, normi, obaveza, planiranja, papirologije. U tom svetu se ne snalaziš samo kao slastičar, već i kao lider, pregovarač, motivator, i ponekad kao svoj sopstveni psiholog. Veliki izazov bio je i rad sa zaposlenima, kako ih prepoznati, kako postaviti zdrave granice, kako okupiti tim koji ne gradi samo biznis, već i atmosferu. U jednom trenutku sam shvatila da ne mogu sve znati, ali da mogu i moram stalno učiti. Zato te izazove i volim. Jer svaki me gurne korak dalje. Svaki me natera da radim na sebi, da budem stabilnija, svesnija i zrelija. I svaki me nauči da je uspeh lični rast, izlazak iz zone komfora i odluka da ne odustaneš onda kad bi bilo najlakše da staneš.

Kakav savjet biste dali mladim slastičarima koji tek ulaze u ovaj svijet – od čega da počnu i šta da izbjegavaju?
Mladim slastičarima bih uvek savetovala da krenu malim, sigurnim koracima. Znam da svi žele uspeh „preko noći“, ali onaj pravi uspeh dolazi iz procesa u kojem daješ sve od sebe, a ne juriš slavu, moć ili savršenstvo. Fokus neka im bude na radu, učenju i iskrenosti prema onome što stvaraju. Važno je da izbegavaju neproverene prečice ni u poslu, ni u životu. Svaki izazov koji prihvate treba prethodno dobro da proanaliziraju.

Ponekad je „ne“ važnije od „da“. I da uvek ostanu svesni svojih mogućnosti, i trenutka u kojem se nalaze jer nije poenta samo da biznis raste, već da oni rastu zajedno sa njim. Najvažnije: radite na sebi isto koliko radite na tortama. Jer ako se vi ne razvijate, može se desiti da vas posao pregazi… ili da vi prerastete posao koji više ne prati vašu vrednost. Korak po korak, pažljivo, sa merom i puno ljubavi. Tako se gradi put koji traje.

Ako neko želi da pokrene vlastitu slastičarnu, što bi po Vašem mišljenju morao znati prije nego uplovi u preduzetništvo?
Pre nego što neko uplovi u svet preduzetništva i odluči da otvori svoju slastičarnu, važno je da zna da posao ne čine samo recepti i torte. Tu su i pravni okviri, sanitarne norme, porezi, dozvole, sve ono što čini pozadinu, a bez čega posao ne može da funkcioniše. Ali još važnije da zna ko je on kao čovek i kakve vrednosti nosi. Biznis vrlo brzo poprimi naše obličje. Način na koji se ophodimo prema poslu, mušterijama, timu sve to postaje odraz nas. Zato je ključno da čovek bude dosledan svojim principima, jer će se oni neminovno preslikati na svaki aspekt poslovanja. Ako od starta znaš šta želiš da tvoj posao predstavlja, kome se obraćaš, i koje vrednosti gajiš mnogo je lakše donositi odluke, graditi brend i ostati veran sebi čak i kad naiđu izazovi. A izazova će biti, puno. Zato taj temelj mora biti snažan iznutra.

Kada biste se mogli vratiti na početak karijere – šta biste sebi rekli kao savjet?
Zanimljivo je što je ovo poslednje pitanje, jer se na kraju uvek vraćamo na početak. Kada bih mogla da se vratim na početak svoje karijere, sa iskustvom koje danas imam, rekla bih sebi da ranije postavim granice. Da više cenim sebe, svoje zdravlje, svoje vreme i svoje želje. Ali opet, kad pogledam iz ove tačke, možda sam baš to morala da dam da bih bila žena kakva sam danas.

Jer jedno misli neko ko tek počinje, a sasvim drugo neko ko je prošao stotine izazova i naučio koliko je važno ostati dostojanstven. Zato je moj savet i sebi, i svima koji kreću ovim putem: postavite granice, ne iz straha, već iz poštovanja prema sebi.

I budite dostojanstveni u svakoj reakciji jer ljudi će uvek testirati vaše granice, ali vi birate da li ćete ih pomeriti. I još nešto, pošto se uvek vraćamo na početak, kad god zapne, kada se umorite, kada zaboravite zašto vratite se na početak. Setite se iskre. One čiste, neiskvarene želje koja je sve pokrenula. Tamo je odgovor. Tamo je snaga. Tamo ste vi.