Poslastičarstvo je više od samo kombinovanja sastojaka i miješanja smjesa. To je prava nauka koja zahtijeva razumijevanje hemijskih reakcija, temperature, tekstura i tehnika kako bi se postigli savršeni rezultati. Svaki poslastičarski poduhvat zahtijeva strpljenje, vještinu i pažnju prema detaljima kako bi se postigla harmonija ukusa i estetike. U nastavku je intervju sa Zoricom Perišić.
Recite nam nešto o sebi?
Zovem se Zorica Pešić i rečenica koja bi mene najbolje opisala je: “Majka troje dece”. Zajedno sa njima i ja sam rasla i razvijala se, otkrivala svet i živela svoje nove ljubavi. Uz njih sam otkrila novu dimenziju spremanja hrane i zaljubila se na prvi pogled u poslastičarstvo.
Vaše osnovno zanimanje je nešto sasvim drugo, kako to da ste počeli praviti kolače i otkud ljubav prema tome?
Kao i sve druge ljubavi i ova je došla spontano, nenadano i potpuno me opčinila. Mada moram priznati, još kao dete sa babom sam dosta vremena provodila u kuhinji. Imala sam sreću da je njena ljubav prema meni njoj dala dovoljno strpljenja da me vodi kroz sve procese pripreme hrane i da me pusti da sama probam to isto. Kao i svaka mudra žena bila je potpuno rasterećena time kojim tempom ću ja to raditi, da li će to možda zagoreti, da to neće savršeno izgledati… I ja sam uživala. To je bilo to inicijalno seme ljubavi prema kulinarstvu, ostalo je sve nadogradnja. Tako da kada sam stvorila svoju porodicu već sam imala staža u kuhinji. Kako su se deca radjala bili su novi izazovi, sada je tu kuhinju bilo potrebno njima prilagoditi. Kao i svaka majka želela sam da im sve pripremam sama. Znamo da su deca ozbiljni kritičari i da kod njih ne može sve da prodje, tako je ta hrana pored dobrog ukusa morala dobiti i adekvatan prateći performans.I tako se ja otiskujem u avanturu spremanja torti i kolača i dekoraciju istih. Da bi došli do ovoga što danas vidite iza mene je gomila pročitane literature, bezbroj odgledanih video tutorijala, veliki broj završenih kurseva i naravno sve bi to bilo uzalud da nije bilo nebrojenih sati u kuhinji isprobavajući sve to naučeno.
Šta najviše volite kuhati, i možete li izdvojiti neki recept koji možete podijeliti sa našim čitateljima?
Kako sam već napomenula da sam prve recepte od babe naučila i danas sam zagovornik naše tradicionalne kuhinje. Tačnije, najviše volim spremati kolače i torte koje su spremale naše bake, mame, tetke…. Ja bih sebe opisala da sam tip “vanilice” pre nego nekog modernog kolača, recimo musa. Ti stari recepti su satkani od namirnica koje možemo naći u našoj neposrednoj okolini (imamo svoje jaje, brašno, mleko, voće, orah, lešnik…) i veoma su jednostavni i laki za pripremu, a sama lepota življenja je u jednostavnosti. Iako je ovo kolač koji se na našim prostorima oduvek pravi i nema kuće u kojoj nije bio na trpezi, želim da sve nas podsetim na njega ukoliko smo ga malo zapostavili. Naravno, ovo je jedna malo izmenjena verzija, pojednostavljena.
LENJA PITA SA JABUKAMA
Potrebni sastojci:
Testo: 4 jaja, 3 šoljice šećera, 1 šoljica ulja, 2 šoljice mleka, vanillin šećer, 3 vrhom pune šoljice brašna i prašak za pecivo.
Fil: 1.5 kg jabuka, par kašika šećera i šoljica oraha, cimet po želji.
Prvo ćemo pripremiti fil. Jabuke je potrebno očistiti i izrendati, a potom staviti u šerpu, dodati šećer l dvadesetak minuta dinstati na tihoj vatri. Skinuti sa šporeta i ostaviti da se fil prohladi. Pred sipanje u pleh umešajte i šoljicu oraha, bolji šmek će dati kolaču ukoliko su seckani., mada možete staviti i mlevene.
Priprema testa: u dublji sud razbiti jaja, dodati šećer i vanillin šećer i mutiti dok se šećer ne istopi i jaja “pobele”. Zatim dodati ulje i nastaviti tako da mutite jedno dva minuta, nakon toga dodati i mleko. Na kraju umešajte prosejano brašno i prašak za pecivo. Dobijeno testo podelite na dva dela.
Pleh podmažite i pospite brašnom i izaspite prvu polovinu testa. Stavite u rernu na 200*C da se peče. Posle nekih desetak minuta kada se testo zapeklo izvadite ga iz rerne i sipajte fil od jabuka po njemu. Kada ste rasporedili fil preko njega sipajte i preostali deo testa i vratite kolač u rernu da se ispeče do kraja. Biće potrebno otprilike još nekih 20-25 minuta. Gotov kolač izvadite i ostavite da se u potpunosti ohladi. Isecite ga na kockice i uživajte u dobrom i sočnom kolaču.
Kada pravite kolače koji su najčešći izazovi i kako rešavate izazovne situacije?
Izazovi su potrebni u životu, oni nam ne daju da se uspavamo nego nas teraju da stalno radimo na sebi. Svakim novim rešenjem smo nešto naučili a time i unapredili sebe.Kod torti i kolača jedan od većih izazova je kuvanje filova, tačnije osetiti pravi trenutak kada je fil gotov. Ukoliko kuvate žumanca na pari, i ako ga niste dovoljno vremenski kuvali fil će biti redak i kliziće sa kore, a opet ukoliko ga prekuvate fil neće biti vazdušast. Glavno je kada uočite da nešto ne ide po planu da ne paničite. Ne postoji nitaš u životu što se ne može rešiti (moj moto). Dodatni savet: udahni, smiri se, osmeh nabaci na lice i iznenadićes se kako će rešenje pronaći tebe.
S obzirom na to da ste rekli da radite drugi posao, da li i dalje radite kolače za klijente i kako to funkcioniše?
Kod mene pravljenje kolača nikada nije bio “posao”. Ne kažem, jesam radila i dan danas radim za druge ali sve su to moji prijatelji i porodica. To vam kod mene funkcioniše po principu: “Sele ti znaš da je mom detetu za deset dana rodjendan, molim te organizuj se i tortu napravi.”, ili “Draga moja kuma slavi Djurdjevdan, kod mene je jela tvoje kolače i hoće iste takve i njoj da napraviš.” Tako da ja stvarno te ljude ne mogu nazvati klijentima, a ono što radim sa tolikim uživanjem i ljubavlju posao. Što se tiče organizacije vremena zbog obaveza i stalnog posla tu nemam problema. Nekako mi se čini da imam i višak slobodnog vremena. Deca su sada odrasla i ja im nisam toliko potrebna za vršenje svakodnevnih obaveza a kako sam navikla da sam 24 h aktivna a vikendi su mi na poslu neradni ostaje mi dovoljno vremena i za pravljenje torti i kolača.
Imate li planove za dalji razvoj profila i rad na polju slastica?
Kao i ljubav prema kolačima tako je i profil @zlatne_ruke_slatke_muke došao sasvim slučajno i neplanirano. Inicijatori su bila deca, i ja sam se u prvi mah opirala govorecći da to meni nije potrebno. A kako deca današnja ne slušaju roditelje oni napraviše profil sami. Nisam imala kud i ja sam profilu dala ime. Kako sam stalno nešto pravila ja sam to i nosila kolegama na poslu i oni su meni uvek govorili kako imam zlatne ruke, a kako smo mi žene stalno na nekim dijetama to su za nas bile slatke muke. Zatim je od strane dece sledio ubrzani kurs vodjenja profila.I sama sam se iznenadila koliko dobrih ljudi podržava moj rad. Pretpostavljam da sve što se radi čistog srca i sa ljubavlju nadje put do ljudi i oni to podrže.Moje fotografije nisu profesionalne i najčesće su nastale u večernjim satima posle dugog i napornog rada kada sam bez volje da to malo bolje i predstavim. Onda telefonom par puta škljocnem i eto fotografije za objavu. Dešava se i da toliko loše nešto fotografišem da i ne mogu napraviti objavu.Neke taktičke planove za razvoj samog profila moram priznati da nemam. Naravno trudim se da budem u toku i da usvajam novine i tako polako se razvijamo i profil i ja. Otvorenog sam uma i volim da isprobavam nove stvari. Trenutno u glavi imam ideju da osmislim neku svoju brend poslasticu. Tako da ljudi čim je vide već po dekoraciji znaju da je moja a sam ukus da im tu spoznaju i potvrdi. Nadam se da ću uspeti u tome.
Šta biste poručili našim čitateljima.
Prvenstveno želela bih da se još jednom zahvalim na prilici da se predstavim. Vašim čitaocima bih poručila da bez obzira koliko malo iskustva imali u pripremi hrane da se odvaze i da krenu u tu avanturu. Na prvom mestu neka nemaju od sebe velika očekivanja (onda nema ni razočarenja) i neka osveste da ne mora sve biti savršeno. Nema većeg zadovoljstva nego uživati u plodovima svoga rada. Želim im svu sreću!